Самостална српска странка баштини политичке традиције дуге више од једног века кроз своје претходнике: Самосталну радикалну странку, Демократску странку и Демократску странку Србије, Самостални ДСС и Покрет за развој Србије.
Самостална радикална странка настала је кроз раскол Народне радикалне странке 1901. године, када је дошло до оштре поделе између старије генерације радикала, на челу са Николом Пашићем и млађих радикала. Старији радикали, који су задржали примат у Народној радикалној странци, пристали су на компромис са краљем Александром Обреновићем и прихватили су Устав који је краљ октроисао. Млађи део радикалне странке, Самосталци, одбио је такав компромис и наставио је противљење краљу и наметнутом Уставу. Разлика између два крила радикалне странке у првом тренутку била је генерацијска и, рекло би се тактичка. Самосталци су настављали да инсистирају на идејама грађанских слобода које су биле обележје радикала крајем XIX века.
У периоду од Мајског преврата (1903) до Првог светског рата (1914) Самосталци и Пашићеви радикали представљали су две најјаче странке у Србији, изједначене по снази.
Самосталци су у овом „златном периоду српске демократије“ истицали привредне захтеве у корист села, морални препород политичког живота, јачање улоге Народне скупштине у вођењу државе, и у спољној политици повезивање са јужним Словенима ван Краљевине Србије. На челу странке у овом периоду налазили су Љубомир Живковић, Љубомир Стојановић и Љубомир Давидовић, а међу члановима био је и млади Милан Грол.
Демократска странка, настала непосредно након Првог светског рата, наступала је са југословенских позиција, покушавајући да у свом деловању обухвати Србе као и Хрвате и Словенце. У својим ставовима била је отворенија од својих главних такмаца, Народне радикалне странке Николе Пашића и потоњег Аце Станојевића. И поред југословенског опредељења и деловања Демократе су најјача упоришта имали у српским областима Југославије. У унутрашњој политици залагала се за грађанске слободе и супротстављала се идејама ауторитарне власти. У периоду до 1929. године председник Демократске стране, Љуба Давидовић саставио је три Владе Краљевине СХС, али је странку напустио Светозар Прибићевић са значајним делом Срба из Хрватске. Они су основали Самосталну демократску странку.
После увођења диктатуре 1929. године политички живот у Југославији је замро и стављен је под пуну контролу краља Александра Карађорђевића. Демократска странка је наставила своје деловање тек у време Владе Милана Стојадиновића, коме се оштро супротставила.
Током Другог светског рата на челу странке налазио се Милан Грол, који је до 1943. године био и министар у југословенској краљевској влади у Лондону. По завршетку рата Демократска странка покушала је да опозиционо делује у прелазном периоду Демократске федеративне Југославије. Гласило Демократске странке, лист „Демократија“, било је трн у оку комунистичких власти па је убрзо прекинуто његово штампање уз помоћ партијски контролисаних синдиката. Како је Брозовом диктатуром онемогућен рад опозиције Демократска странка је бојкотовала изборе 1945. године, одбијајући да својим учешћем да легитимитет новом комунистичком поретку. Део омладине наставио је да делује у илегали и да се супротставља Брозовом режиму. Међу њима је био и млади гимназијалац Борислав Пекић који је ухапшен 1948. године и убрзо осуђен на 15 година затвора.
Обнова рада Демократске странке почела је у децембру 1989. године када је установљен Оснивачки одбор. Оснивачка скупштина одржана је 3. фебруара 1990. године. Међу најважнијим циљевима које је Демократска странка тада постављала била је демократизација друштва. На првим вишестраначким изборима, одржаним у децембру 1990. године, добила је више око 370.000 гласова и 7 посланичких мандата. Иако Демократска странка није директно учествовала у организацији демонстрација против власти Слободана Милошевића које је повео Српски покрет обнове 9. марта 1991. године њено чланство и симпатизери су били на улицама Београда, и тог и наредних дана.
Оснивачка скупштина Демократске странке Србије одржана је 26. јула 1992. године. Тада је усвојен страначки проглас „Наши разлози“ а за председника странке изабран је Војислав Коштуница. Већина општинских одбора ДС је током наредних месеци прешла у ДСС па је владало уверење да ће „ДСС ускоро бити једина Демократска странка“. У децембру исте године одржана је Прва редовна скупштина на којој су усвојени Програм и Статут те је странка прешла на редован рад.
У своме деловању Демократска странка Србије била је доследна опозиција режиму Слободана Милошевића. Инсистирала је на демократизацији друштва, поштовању демократских начела у Србији и поштовању демократских и националних права Срба изван Србије. У тој борби странка је тражила сарадњу са другим опозиционим странкама тамо где је то било могуће.
Године 2000. Демократска странка Србије је заједно са другим опозиционим странкама основала ДОС (Демократска опозиција Србије). Кандидат ДОС-а за председника СР Југославије био је Војислав Коштуница. На изборима одржаним 24. септембра Војислав Коштуница је убедљиво победио Слободана Милошевића. После више недеља демонтрација, 5. октобра 2000. године Слободан Милошевић је признао изборни пораз.
Период од 2000. до 2003. године обележио је политички сукоб Демократске странке Србије и Демократске странке око начина уређења државе. Главни политички проблеми били су нормализација спољнополитичких односа, економске и институционалне реформе Србије, реформа односа Србије и Црне Горе унутар СР Југославије, питање Косова и Метохије под управом УН. Председник СРЈ Војислав Коштуница постигао је нормализацију односа са водећим државама Запада као и доношење Уставне повеље државне заједнице Србије и Црне Горе чиме су редефисани односи ове две републике и уклоњено име Југославија.
На изборима за Скупштину Србије 2003. године листа Демократска странка Србије – Војислав Коштуница освојила је више од 670 000 гласова. У марту 2004. године Војислав Коштуница је саставио Владу Србије. До 2007. године постигнута је економска стабилизација и јачање институција државе али није остварено јединство са Црном Гором која је на референдуму 2006. године гласала за иступање из државне заједнице са Србијом.
У септембру 2006. године Србија је усвојила нови, Митровдански Устав којим је утврђена њена територијална целовитост, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део. На модеран начин су уређена грађанска права а Србија је проглашена за националну државу српског народа и свих њених грађана. Утврђени су традиционални симболи попут заставе и химне „Боже Правде“, а у службеној употреби прописан је српски језик и ћирилично писмо.
Од 2008. године Демократска странка Србије наставила је да делује из опозиције, развијајући економски програм развоја Србије као и начела војне и политичке неутралности Србије којима је понуђен јасан и одржив модел развоја Србије ван Европске уније и НАТО. Истовремено, странка се нашла под сталним ударима режима Бориса Тадића и у потпуној медијској блокади. За овакав однос према Демократској странци Србије режим је имао подршку водећих западних држава.
На председничким изборима 2012. године, у другом кругу, Демократска странка Србије је подржала Томислава Николића против Бориса Тадића и тиме кључно допринела рушењу режима Демократске странке. На истовременим изборима за Народну скупштину ДСС је добио 21 посланички мандат.
У томе периоду, током бурне 2012. године дошло је до формирања странке Покрет за развој Србије, чији је оснивач и председник био Миле Драгић, доктор техничких наука.
На изборима 2014. године Демократска странка Србије није прешла изборни цензус и остала је ван Народне скупштине. Председник странке Војислав Коштуница поднео је оставку на све функције. На јесен 2014. године Скупштина Демократске странке Србије изабрала је за председника странке Санду Рашковић Ивић. После њеног избора странку су напустили многи истакнути чланови попут Владете Јанковића и Војислава Коштунице.
Током 2015. године Санда Рашковић Ивић започела је самовлашће у странци, игноришући легалне страначке органе, обрачунавајући се са политичким неистомишљеницима и својевољно мењајући политику странке што је био повод да се један број чланова, искључених из ДСС, окупи у новонастали покрет – Самостални ДСС.
Политичке прилике у Србији, током 2019. године изискивале су неопходно укрупњавање свих демократских и патриотских организација, па је тада и договорена прво сарадња, а онда и формално уједињење Самосталног ДСС-а и Покрета за развој Србије.
Тако је, током новембра 2019. године, на одржаној скупштини и формализовано уједињење ове две политичке организације, као и удружења грађана Национално-демократски политички савет, чиме су створени услови за формирање Самосталне српске странке.